Da mi je zaplivati Unom, onom mojom koju nisu uspele isprljati sve protekle godine i ljudi koji su crtali te godine. Da mi je prosetati gradom mog detinjstva, zagrliti stare drugare okupljene na nasem starom mestu. Da mi je ponovo imati ona krila koja su me nosila visoko iznad oblaka, visoko iznad zla. Nedostaju mi te male godine, male radosti. Rasuli se klikeri iz mog dzepa, rasula se deca mog detinjstva. Nosili nas vetrovi daleko, predaleko od naseg grada, od Une. Svako je nasao neki svoj jug; nasa generacija - generacije prerano poletelih.
Pitam se, dal jos uvek isti vetar uzburka vodu Une, dal jos uvek istim jezikom svira. Pitam se ko igra nase igre tamo ispred nasih kuca i da li znaju tajne tih prostora. Pamte li nas naša tajna mesta. Jesu li se konacno vratile ptice iznad crkve.
Cuvam to secanje - moje skloniste kad me dan prestigne, kad mi se cuti, kad me slome. Samo zatvorim oci i pustim film. Nebo mog detinjstva, a ispod njega ponovo pocinju stare igre. Ipak, da mi je bar na tren osetiti miris komsijskog jorgovana, vratiti se u dane nepobedivih, vratiti se u te male godine i biti srecna. Da mi je ponovo nacrtati kucu mog detinjstva na istom mestu. Popeti se na staru krusku u dvorištu i bezbrizno klatiti nogama kao nekad.
Da mi je osetiti samo delic nekog od tih dana, pa da popunim prazninu ovih.
Kako oprostiti devedesetim, kako prihvatiti?! Ko će mi vratiti moju Baniju, ko je cuvati kada mene ne bude?!
Prijem 
Traži 
Latest images 
Registruj se 
